Megaureter znači "veliki " ureter (mokraćovod). Ovo još uvek nije dijagnoza, nego samo opisni termin.
Kada se otkrije megaureter, doktor treba da odgovori na dva važna pitanja:

• da li uz megaureter postoji refluks (vraćanje) urina iz mokraćne bešike prema bubregu koje je, zapravo, razlog za nastanak megauretera?
• da li postoji blokada proticanju urina (opstrukcija, suženje) na spoju bešike i uretera što izaziva nastanak megauretera?

Tek kada se nađu odgovori na ova dva pitanja, postavlja se neka od sledećih dijagnoza:

• Ako postoji refluks, dijagnoza je "refluksirajući megaureter " tj, megaureter koji je nastao zbog refluksa.
• Ako postoji opstrukcija, dijagnoza je "opstruktivni megaureter " ili "primarni opstruktivni megaureter", odnosno megaureter koje je nastao zato što postoji prepreka u oticanju urina.
• Ukoliko ne postoji ni refluks ili opstrukcija , onda se kaže da je reč o "primarnom neopstruktivnom megaureteru".
• U veoma retkim slučajevima , može da postoji refluks i opstrukcije i dijagnoza je   "refluksirajući opstruktivni megaureter" .

Dva najčešća tipa megauretera su "primarni neopstruktivni megaureter " i "refluksirajući megaureter ".

Koji su simptomi megauretera ?
Najčešće megaureter ne daje nikakve simptome. Otkriva se pre rođenja bebe rutinskim ultrazvučnim pregledom trudnice ili kasnije, nakon rođenja, slučajno, kada se učini ultrazvučni pregled deteta iz bilo kog razloga. Međutim, megaureter se nekada otkrije zato što dete ima ponavljaneinfekcije urinarnog trakta. Neka deca imaju bol u slabinama, a ponekad se otkriva prisustvo krvi u urinu (hematurija).

Kako se postavlja dijagnoza megauretera?
Dijagnoza se postavlja ultrazvukom. Kada se otkrije megaureter, obično izvode još dve dijagnostičke procedure koje imaju za cilj da daju odgovor na pitanje da li postoji refluks ili opstrukcija. Mikciona cistoureterografija - MCUG je dijagnostička procedura kojom se traga za refluksom. Scintigrafija bubrega (MAG3 sa diuretikom i DMSA)  potrebne su da bi se otkrilo postojanje opstrukcije i procenila funkcija bubrega, kao i da bi se procenila funkcija jednog bubrega u odnosu na drugi.

Kako se leči megaureter?
Megaureter se leči različito  u zavisnosti od razloga za njegov nastanak. Ako refluks izaziva megaureter, u cilju preventive ponavljanih urinarnih infekcija daju se antibiotici, a nekada se pristupi endoskopskom ili hirurškom rešavanju problema.
Ako postoji opstrukcija ili delimična opstrukcija na spoju uretera i bešike koja je razlog za megaureter, pre odluke o lečenju mora se razmotriti nekoliko faktora.
Ukoliko bubreg sa obstruiranim ili delimično obstruiranim megaureterom ima sniženje funkcije, ili dete ima ponavljane infekcije urinarnog trakta, savetuje se ugradnja implantata (stenta) čime se opstrukcija otklanja (premošćuje).
Ukoliko nema ni opstrukcije, niti refluksa,ogromna većina ovakvih megaureter vremenom nestane. Potrebne su samo periodične ultrazvučne kontrole radi procene rasta bubrega.
Većina pacijenata dobija preventivno antibiotike dok megaureter sam ne nestane, dok dete ne uspostavi kontrolu mokrenja ili, u slučajevima da je započeto hirurško lečenje, sve dotle dok se ne završi.

Zašto se uopšte megaureter leči ?
Bez obzira na uzrok koji dovodi do nastanka megauretera (refluks ili opstrukcija), megaureter se mora lečiti da bi se sprečile infekcije urinarnog trakta i moguće oštećenje bubrega. I refluks i opstrukcija mogu dovesti do oštećenja bubrega, jer pogoduju nastanku infekcija urinarnog trakta.

Šta se dešava posle tretmana ?
Kod megauretera koji se hirurški zbrinjavaju, preventivne doze antibiotika se daju još neko vreme nakon operacije. Dete se kontroliše serijskim ultrazvučnim pregledima. Operativno lečenje daje veoma dobre rezultate.
Megaureteri bez refluksa ili opstrukcije uglavnom sami nestaju tokom detinjstva . Profilaktička primena antibiotika se često nastavlja sve do uspostavljanja kontrole mokrenja. Periodični ultrazvučni pregledi potrebni su i kod ove dece radi praćenje rasta bubrega i praćenja veličine megauretera. Kada se megaureter izgubi, nema potrebe za daljim praćenjem niti za profilaktičkom primenom antibiotika.

Kako megaureter utiče na život deteta?
Čak i ako je potrebna operacija, najveći broj dece sa megaureterom živi normalno .

Ektopični ureter rešava se hirurški. Ovde su nabrojane nejčešće hirurške tehnike koje se primenjuju kod ove anomalije.

• Kutana distalna ureterostoma

Ova metoda primenjuje se kod novorođenčadi sa velikim proširenjem uretera i sabirnog sistema bubrega (hidronefrozom).  Ureter se hirurški izvede na površinu kože i omogući se drenaža mokraće preko tog otvora na koži slobodno u pelenu.  Na taj način se bubrežno tkivo i ureter oslobode pritiska mokraće i spreči dalje oštećenje bubrega. U uzrastu od oko 18 meseci ureter se novom hirurškom intervencijom pripoji na svoje pravo mesto na bešici. 

• Ureteralna reimplantacija

 U opštoj anesteziji ureter se pripaja na pravo mesto na bešici.  Ova intervencija se može izvesti laparoskopski kroz mali rez na koži. Ova tehnika (minimalna invazivna tehnika) kod koje je traumatizovanje tkiva svedeno na minimum, a oporavak brz nije indikovana kod sve dece. Hirurg odlučuje da li će kod određenog deteta primeniti klasični hirurški zahvat ili minimalnu invazivnu proceduru.

• Parcijalna nefrektomija

 Ukoliko je ektopični ureter udružen sa duplex bubregom, i ako uz to gornji pol bubrega ne funkcioniše zadovoljavajuće, može se izvršiti odstranjenje tog dela bubrega.  

• Ureteropijelostoma

Ukoliko je ektopični ureter udružen sa duplex bubregom, gornji pol duplex bubrega može da se odvoji i spoji sa normalnim donjim polom.  Na taj način omogućava se normalna drenaža mokraće iz gornjeg pola.

ŠTA JE TO EKTOPIČNI URETER?

 

Ureteri (mokraćovodi) su dve cevaste formacije koje sprovode mokraću od bubrega ka mokraćnoj bešici. Ureter koji se ne otvara na pravom mestu na bešici i odvodi mokraću van bešike naziva se ektopični ureter. Kod dečaka ektopični ureter može da se otvara  u uretru u blizini prostate. Kod devojčica, ektopični ureter obično drenira urin u ženske reproduktivne organe  ili uretru (mokraćnu cev).

Ektopični ureter je često udružen sa duplex varijantom bubrega kod koje jedan bubreg ima dva odvojena uretera. Jedan od njih odvodi mokraću u bešiku i pripaja se na bešiku na pravom mestu, dok je drugi ektopični. 

KOJI SIMPTOMI SE JAVLJAJU KOD DECE SA EKTOPIČNIM URETEROM?

• HIDRONEFROZA

Kada se ureter uliva van bešike, ušće je obično suženo i stvara se smetnja oticanju urina (obstrukcija). Dolazi do zadržavanja urina u ureteru i proširenja sabirnog sistema bubrega- hidronefroze.

• URINARNE INFEKCIJE (ITU)

Uz opstrkciju i zadržavanje urina koju stvara ektopični ureter postoje uslovi za razvoj urinarne infekcije.  Takođe, ektopično ušće uretera obično je udruženo i sa vezikoureteralnim refluksom, koje sa svoje strane usled vraćanja urina ka bubregu doprinosi nastanku urinarne infekcije. 

• INKONTINENCIJA

Devojčice sa ektopičnim ureterom mogu da imaju stalno kvašenje veša zbog ulivanja uretera van bešike ispod sfinktera (mišića koji sprečava nevoljno oticanje mokraće). Ove devojčice imaju neprekidno oticanje mokraće. One se razlikuju od devojčica sa nevoljnim umokravanjem po tome što imaju konstantno mokar veš, dok ove druge imaju povremeno kvašenje veša usled povremenog gubitka kontrole mokrenja. 

KOJE ISPITIVANJE TREBA UČINITI KOD DETETA SA EKTOPIČNIM URETEROM?

• ULTRAZVUK UROTRAKTA

 Ultrazvučni pregled urotrakta je bezbolna neinvazivna procedura kod koje se koriste ultrazvučni talasi da se stvori slika delova urinarnog trakta: bubrega i mokraćne bešike. Ukoliko postoji  proširenje sabirnog sistema bubrega, potrebno je odrediti njegov stepen. 

• MIKCIONA CISTOURETEROGRAFIJA (MCUG)

Detetu se putem katetera u bešiku ubaci tečnost koja čini sadržaj bešike vidljivim na rentgenu (kontrastni materijal)  i prave se serijski snimci u fazi mokrenja. Na taj način ''uhvati'' se vraćanje kontrasta kroz ušće uretera prema bubregu.

• SCINTIGRAFIJA BUBREGA

Ovo ispitivanje sprovodi se da bi se procenila funkcija bubrega i stepen opstrukcije ukoliko je prisutan. Plasira se intravenska linija i da se intravenski radioaktivni izotop. Izotop omogućava da posebna kamera koja kruži oko deteta stvori sliku bubrega. 

• NMR (NUKLEARNA MAGNETNA REZONANCA)

NMR je dijagnostička procedura kod koje se putem velikog elektromagneta MRI stvaraju precizne slike bubrega, uretera i bešike. NMR daje precizne informacije o mestu pripoja ektopičnog uretera. 

KAKO SE LEČI EKTOPIČNI URETER?

Ektopični ureter rešava se hirurški.

ŠTA JE TO POTKOVIČASTI BUBREG?
Potkovičasti bubreg je urođena anomalija  bubregakod koje su bubrezi spojeni, najčešće donjim polovima  formirajući strukturu oblika potkovice.  

KOLIKA JE UČESTALOST POTKOVIČASTOG BUBREGA?
Ovo je jedna od najčešćih anomalija sa učestalošću 1:500-600 dece. Češći je kod dečaka.

ZAŠTO NASTAJE?
Tačan razlog nije poznat, ali se govori o genetskoj predispoziciji, jer su poznati slučajevi potkovičastog bubrega u porodicama sa bubrežnim anomalijama.

KAKO GA PREPOZNATI?
Ova anomalija ne daje nikakve simptome ukoliko je izolovana i najčešće se otkrije slučajno, ultrazvučnim pregledom.
Deca sa potkovičastim bubregom, međutim, zbog savijanja mokraćovoda preko tkivnog mosta koji spaja bubrege i posledičnog zastoja u oticanju mokraće mogu imati sklonost za razvoj  kamena u bubregu, hidronefroze, urinarnih infekcija ili tumora bubrega.
Osim toga deca sa potkovičastim bubregom mogu imatii udružene anomalije poput hipospadije, nespuštenih testisa (kriptorhizam), dupliikacije uretera, vezikoureteralnog refluksa (VUR) i dvostruke materice kod devojčica.

DA LI SU POTREBNE DOPUNSKE DIJAGNOSTIČKE PROCEDURE?

Ultrazvučni pregled trbuha je najčešće dovoljan za postavljanje dijagnoze, ali nekada se pacijent uputi na skener (kompjuterizovanu tomografiju) ili nuklearnu magnetnu rezonancu, intravensku urografiju i scintigrafiju radi dobijanja preciznijih informacija o eventualnim udruženim anomalijama i radi procene bubrežne funkcije.
Laboratorijska ispitivanja krvi i urina rade se periodično zbog povećanog rizika od urinarnih infekcija, kao i praćenja bubrežne funkcije.

LEČENJE?
Lečenje  se svodi na  rešavanje komplikacija (infekcije, kamena, eventualno nastalog tumora) 
Ako postoji zastoj u oticanju urina (staze) i opstrukcija uretera, ili tumor indikovano je hirurško lečenje.
Postojanje potkovičastog bubreg može da komplikuje neke druge intervencije poput operacije abdominalne aorte, ali ne sprečava transplantaciju bubrega i ovi pacijenti mogu biti donori organa.

Srodne teme:

VUR I°-II ° spontano se zatvara tokom jedne do pet godina (80%-90% slučajeva u zavisnosti od stepena refluksa). Za to vreme dete treba da dobija antibiotik u maloj dozi pred spavanje (trajnu preventivu ponavljanja urinarne infekcije)

VUR većeg stepena (III°-V°)može da se spontano zatvori, ali nekada se to ne dogodi tako da se mora zatvoriti nekom od medicinskih procedura.

Ovaj kalkulator može pomoći da procenimo verovatnoću spontanog zatvaranja VUR-a.

Ako se proceni da je verovatnoća spontanog zatvaranja VUR-a mala, pristupa se:
1. Hirurškom zatvaranju VUR-a
ili
2. Endoskopskom zatvaranju VUR-a  STING procedurom

VUR ili vezikoureteralni refluks je posledica nesavršenosti ušća mokraćovoda u mokraćnu bešiku. Ovo ušće trebalo bi da bude takvo da dozvoljava tok mokraće samo u smeru od bubrega prema bešici. Kod neke dece postoji razvojna anomalija, i ušće zjapi. Ono ne obavlja svoju funkciju tako da se prilikom mokrenja mokraća delimično vraća prema bubregu.

VUR može biti ispoljen od I° do V°. VUR dovodi do zaostajanja jedne količine mokraće u bešici i posle mokrenja što stvara plodno tlo za razmnožavanje mikroba i nastanak urinarne infekcije. Kod visokog stepena VUR-a postoji opasnost od oštećenja tkiva bubrega zbog samog pritiska mokraće. Čak i kod manjeg VUR-a bubreg je ugrožen zbog vraćanja inficirane mokraće prema bubregu.

Valvule zadnje uretre su najčešća urođena anomalija mokraćne cevi- uretre. Javljaju se kod dečaka.

Reč je o malim tkivnim membranama koje se nalaze u uretri i ometaju oticanje mokraće. Mokraća se zadržava u bešici i širi bešiku, mokraćovode i sabirni sistem bubrega koji mogu pretrpeti oštećenje još dok beba nije rođena.

KOLIKO SU ČESTE?
Učestalost ove anomalije je oko 1 na 8000 novorođenčadi.

KOLIKO SU OPASNE?
Težina oštećenja bubrega zavisi od stepena opstrukcije.
Valvule zadnje uretre mogu da dovedu do zatajenja bubrega!

KOJE SIMPTOME IMA DETE?

Ukoliko se ne otkriju pre rođenja, simptomi koje roditelji mogu uočiti su:
- otežano započinjanje mokrenja
- mokrenje slabim isprekidanim mlazom
- učestalo mokrenje
- bol pri mokrenju
- teškoće u potpunom pražnjenju bešike
- česte urinarne infekcije
- nesposobnost zadržavanja mokraće kod deteta koje je već uspostavilo kontrolu mokrenja

KAKO SE POSTAVLJA DIJAGNOZA?

Valvule zadnje uretre se, zahvaljujući napretku prenatalne dijagnostike u poslednje vreme otkriju ULTRAZVUKOM pre rođenja bebe još dok simptomi nisu ni ispoljeni.
Posle rođenja u dijagnostici se koriste ultrazvuk i mikciona cistoureterografija (MCUG).

KAKO SE LEČE?
Hirurški tretman je neophodan za lečenje valvula. Endoskopom se uđe u uretru i odstrane valvule. Ukoliko je beba veoma mala, može se privremeno napraviti vezikostoma da se rastereti urinarni trakt i smanji mogućnost oštećenja bubrega. Ovo je samo prelazno rešenje, dok beba ne poraste dovoljno da bi se učinilo odstranjenje valvula.

ŠTA POSLE HIRURGIJE?
Dečaci kojima su odstranjene valvule zadnje uretre moraju se pomno pratiti narednih godina od strane. Prati se rast bubrega i bubrežna funkcija, funkcionisanje bešike i kako se uspostavlja kontrola mokrenja. Bar jednom godišnje dečak mora da dođe na ultrazvučni pregled.

NAJVAŽNIJE!
Pravovremena dijagnoza, intervencija i praćenje ovih dečaka od ključnog su značaja za spasavanje funkcije bubrega.

Možda vas i ovo zanima:

Najčešće pitanje koje postavljaju roditelji deteta sa hidronefrozom je:" Hoće li moje dete voditi normalan život? " A odgovor je gotovo uvek- ''da''.

Samo pre nekoliko decenija, deca rođena s hidronefrozom otkrivana su tek kada bi počela da ispoljavaju simptome, ukoliko ih uopšte ispolje. Ali, napredak u tehnologiji ultrazvuka doveo je do toga da se ovo stanje koje se može uspešno lečiti otkrije često još tokom trudnoće.

Mokraćni sistem, bubrezi, mokraćovodi, mokraćna bešika i mokračna cev imaju ulogu da otklanjaju otpadne materije iz organizma filtriranjem krvi u obliku urina. Kod hidronefroze oticanje urina je ometeno što dovodi do proširenja sabirnog sistema bubrega. Bubreg u celini se proširi i poveća.

Hidronefroza nije određena dijagnoza. To je samo nalaz koji govori o tome da je bubreg prepunjen mokraćom. U normalnim okolnostima, u sabirnom sistemu bubrega se mokraća ne zadržava. Ona odmah otiče kroz mokraćovode prema bešici i tu se sakuplja do mokrenja. Sabirni sistem bubrega se u tim okolnostima ne vidi ultrazvukom. Kod hidronefroze mokraća zaostaje u sabirnom sistemu bubrega proširujući ga i čineći ga vidljivim.

Brojni su razlozi koji dovode do ovog stanja. Identifikovanje razloga za hidronefrozu deteta će opredeliti lekara kako će sa njim postupati.

Nakupljanje mokraće u bubregu deteta može biti prouzrokovano blokadom njenog oticanja (opstrukcijom) ili njenim vraćanjem unazad iz pravca mokraćne bešike (refluks).

Kod velikog broja dece uzrok se nikad ne otkrije.

U više od polovine slučajeva otkrivenih pre rođenja ultrazvukom, hidronefroza se spontano sama razreši do rođenja bebe ili ubrzo nakon toga.

U djece koja imaju blagu ili, umjerenu hidronefrozu, bubreg nije oštećen.

Hirurško zbrinjavanje hidronefroze je veoma uspešno.

Bez obzira na uzrok, lekar će opisati hidronefrozu deteta kao blagu, umerenu ili tešku. Ova procena se bazira na stepenu proširenja bubrega i stepenu smetnje oticanju urina. Lekar će reći da li je jednostrana (samo na jednom bubregu), ili obostrana- bilateralna (prisutna na oba bubrega).
Ispitivanje uzroka hidronefroze svodi se na:

- ultrazvučni pregled

- mikcionu cistoureterografiju

- testove za ispitivanje funkcije bubrega

O obimu ispitivanja za svako dete, kao i o daljem tretmanu deteta (praćenje ili hirurški pristup) odlučuju dečji nefrolog i urolog (dečiji hirurg).

Možda će vas i ovo zanimati: